Чињеница да се у савременом друштву деца не кажњавају постаје све већи проблем. Томе доприноси мишљење да сваки облик кажњавања, који је обично поткрепљен изражавањем љутње онога ко кажњава, јесте насиље које штети дететовом развоју. Последица тога је све већи број размажене деце.

Када неко, ко верује да је добар родитељ само онај ко усрећује дете, покуша да казни своје дете, у тренутку ће пред собом видети, по својим мерилима, дубоко унесрећено дете. Јасно је да ће вероватно о себи почети да мисли да је лош родитељ, биће преплављен осећањем кривице и сажаљења и можда ће и повући своју казну. Можда ће и помислити да управо ова казна може бити траума из детињства која ће детету обележити живот. Овакав начин размишљања довео је до тога да је од друге половине 20. века на Западу постао доминантан мит о срећном детињству и мит о добром родитељу који континуирано усрећује своје дете.

Јасно је да у оваквој поставци нема места ни за казну, ни за она непријатна осећања која она изазива и код родитеља и код детета. То чини да деца расту неприпремљена за самосталан живот у којем ће морати да се носе и са проблемима и са непријатним осећањима која они изазивају, али и са чињеницом да многе своје жеље неће моћи да остваре.

Казна је повезана са осећањем љутње онога ко кажњава. Избегавању кажњавања доприноси и заблуда да су прихватљива само пријатна осећања, а да она због којих се лоше осећамо треба сакривати или да их чак уопште и не треба осећати. Но, свака од емоција коју доживљавамо има своју намену и као тава је у одређеним условима прикладна и пожељна.

Све више се у нашој култури изражавање љутње схвата као нешто лоше, чак нецивилизовано. Но, чињеница је да љутњом поручујемо детету да је неко његово понашање неприхватљиво и да нам је веома важно да то понашање промени. Изражавање љутње је, дакле, битно и неопходно. Али, веома је битан начин на који љутњу према детету изражавамо.

Као добри родитељи хоћемо да свом детету омогућимо да у животу поступа одговорно и сугурно, да зна шта сме, а шта не сме. До тога ћемо га довести тако што ћемо му више пута рећи „Не” и при томе истрајати. Одговорни смо за њега и знамо даје то за њега добро, јер ће у животу, када иступи из нашег уског породичног круга, још много пута чути „Не”. Дете коме је код куће дозвољено да ради све што му падне на памет неће бити оспособљено за стварни, спољашњи свет.

Ако хоћемо да га научимо да живи са правилима и ограничењима, морамо знати како да му та правила јасно поставимо. А тај процес учења није једноставан и повезан је са кажњавањем.

Најпре му морамо јасно рећи шта од њега у одређеним околностима очекујемо, шта су му дужности. Морамо инсистирати да их обавља, да се држи постављених ограничења и да поштује договоре које смо склопили.

Реците му унапред које ће бити непријатне последице уколико буде кршило договоре.

Утицај на промену дететовог понашања биће јачи ако степенујемо своју упорност при захтевању. У томе нам може помоћи модел пет степеница:

1. давање информација да то што ради није у реду
2. критика понашања (симболична казна)
3. претња казном
4. казна
5. истрајавање при изреченој казни

ПРВЕ ДВЕ СТЕПЕНИЦЕ: ДАВАЊЕ ИНФОРМАЦИЈЕ И КРИТИКА ПОНАШАЊА

Родитељ детету најпре даје информацију да је његово понашање непожељно у нади да ће оно само на основу ове информације променити понашање. Уколико ово не доведе до престанка понашања, родитељ прелази ка критику као јаснији и директинији захтев за промену понашања.

Критика је захтев за промену понашања, а казна је присила да друга особа промени понашање.

Да се подсетимо: користимо само реалистичну критику понашања и никада не критикујемо дете као особу.

Критиком јасно и прецизно издвајамо оно понашање које желимо да дете промени.

Детету које вуче мачку за реп кажемо: Не дозвољавам да вучеш мачу за реп, јер њу то боли! Допада ми се када је нежно мазиш.

Тиме смо му рекли шта је урадило погрешно и како бисмо волели да се понаша.

Детету би штетила критика која садржи дисквалификације и која га етикетира: „Безобразан си јер вучеш мачку за реп”.

Понекад критика понашања није довољна и своју намеру да дете промени понашање морамо подупрети претњом казном.

ТРЕЋА СТЕПЕНИЦА: ПРЕТЊА КАЗНОМ

Уколико је правило постављено, а дете га крши и поред критике, не смемо опомињати унедоглед. Уместо да остајемо на истом нивоу критике и да звоцамо, досађујемо и гњавимо, треба да појачамо интензитет свога захтева за промену понашања: треба запретити казном.

„Ако не престанеш са…., десиће се….“. Уколико дете ни тада не изврши захтев остварујемо претњу.

Када дете прекрши неко правило, а родитељ попусти у намери да казни понашање пред обећањем детета да се понашање више неће поновити, тиме смањује вероватноћу да ће се дете следећи пут понашати на жељени начин. Дете има у искуству да се, иако је прекршило договор, ништа није десило и научило је да молбама и обећањима може да истера своје, само акоје довољно упорно и уверљиво.

Како је жеља емоција, детету је потребна супротна емоција која ће му помоћи да следећи пут одустане од одређеног понашања. Та супротна емоција је страх од казне. Да би имало такву емоцију, дете мора знати да ће заиста бити кажњено, а да би знало да ће га родитељи заиста казнити оно у свом искуству мора имати искуство кажњености.

Битно је да се оба родитеља слажу по питању понагиања која очекују од детета, као и по питању врсте казне. Да би казна била прихватљиваа и да би је изнели до краја најбоље је да се о њој претходно договоре, а затим да објасне детету какво лонашање очекују и које су последице непоштовања захтева.

Ако запрећену казну морамо касније да извршимо, онда је управо степеница на којој претимо казном тренутак за избор казне.

ЧЕТВРТА И ПЕТА СТЕПЕНИЦА:

КАЖЊАВАЊЕ И ИСТРАЈАВАЊЕ У КАЖЊАВАЊУ

Најпримеренији облици казне су: одузимање угодности (привилегија) и непријатно, а корисно задужење.

Важно је направити разлику између одузимања угодности и одузимања детету потребних ствари. Потреба је нешто без чијег задовољења дете не може живети: храна, сан, љубав, додир, нежност. За разлику од потреба, чије је испуњење повезано са преживљавањем, испуњавање жеља је повезано са задовољством, са квалитетом живота. Задовољење дечјих потребаје темељно људско право, док је испуњавање жеља угодност или привилегија. Гледање луткарске представе је свакако корисно, и можемо га употребити као повремену угодност или награду. Сходно томе угодност може бити и одузета.

Непријатно, а корисно задужење треба да буде примерено дететовим способностима и старости. Дете може да поправи оно што је покварило: уколико је ушло са блатњавим ципелама, нека очисти под и ципеле….

Принцип истрајавања у кажњавању захтева вештину у одмеравању казне. Обично је родитељ који изриче казну љут, па под утицајем љутње изриче такве казне за које и сам касније сматра да су преоштре, те је вољан да их ублажи. Много боље је зато изрећи нешто блажу казну него што је дете заслужило, али је касније не ублажавати, већ у њеном доследном одржавању истрајавати.

Можда ће вам се свидети и...

5. маја 2019.

Мама ми је рекла: Не смеш! Значи, не воли ме.

Васпитање, Припрема деце за вртић

Упркос дечјим протестима родитељи знају колико је важно да буду доследни и истрајни. До седме године дете ће разумети да га родитељи прихватају и воле чак и када му не испујавају неке жеље или му неко понашање забрањују.

2. маја 2019.

Смернице за васпитање деце

Васпитање

Смисао казне је да помогне детету да се у будућности не понови непримерено понашање.