Златна правила васпитања
Као родитељи, ми у суштини не знамо тачно шта су особине добрих родитеља, али знамо да ћемо се свим снагама трудити, да ћемо поступати спонтано и увек за добро детета. Наша уверења шта је добро за дете воде нас и усмеравају у нашем умећу васпитавања. Радимо онако како верујемо даје исправно.
Без обзира на наше представе о томе какви су добри родитељи, сви желимо да припремимо дете да једног дана започне самосталан живот у друштву других људи. Како да знамо да тражимо оно што треба и да захтевамо баш колико треба? Неки људи верују да деца расту и развијају се на исти начин као и биљке: из семена се развија млада биљка, којој дајемо довољно светлости, воде, топлоте и од које након одређеног времeнa настане лепа одрасла биљка. Из тог уверења неки људи своју децу обасипају љубављу и очекују да ће се она, после око осамнаест година, развити у фине одрасле људе. На жалост, овај сценарио не важи! Љубав једноставно није довољна. Осим што их је потребно волети, децу је потребно и васпитавати. Многи родитељи имају идеју о томе шта би они волели да њихово дете буде или постигне -имају извесна очекивања од свог детета. Но, израз „очекивање” упућује на пасивност и чекање – то што се родитељ нада да ће дете постати овакво или онакво нема никаквог утицаја на дететову судбину. Уместо тога, предлажемо да родитељи имају активну улогу: уместо очекивања, родитељи треба да имају захтеве. Захтев је када родитељ детету постави одређени циљ, када тражи одређено понашање. Захтев је једна врста наредбе, позива на ред. Дете нема урођену склоност ка реду нити мотив да се ангажује у непријатним понашањима како би успоставило ред. На то га морају подстицати родитељи својим захтевима. Но, наши захтеви могу бити превисоки, Ако будемо захтевали више него што дете може, ако будемо захтевали да постигне такве циљеве које може да оствари само уз велике жртве, оно често неће моћи да их постигне. Пошто онда неће испуњавти наше превисоке захтеве, нећемо имати довољно прилика да га похвалимо и зато ће ретко од нас чути да је успешно, добро и способно. Често ћемо морати да му кажемо: „Није довољно добро. „Више се потруди“. Било шта да уради то неће бити довољно добро за нас. Временом ће и циљеве које само буде постављало постављати превисоко, тешко ће их постизати и неће бити задовољно собом. Вероватно се слажете да лоше мишљење о себи није добра основа за задовољан живот.
Своје дете припремамо за живот ако га учимо да ради и оне ствари које му нису пријатне. Но, са понављањем неријатне ствари постају мање непријатне и одузимају све мање времена – оне му поступно постају навика. Управо зато, наш циљ у многим случајевимаје помоћи детету да развије неку навику.
Но, и када су наши захтеви прениски то може лоше утицати на дететову представу о себи. Дете ће врло брзо схватити да зна или може мање од својих вршњака, што отвара простор за сумњу у своје способности и није добра инвестиција у његово самопоштовање, нити у његову самосталност. Дете коме родитељи постављају прениске захтеве теже ће се, кад одрасте, суочавати са различитим ситуацијама и чешће ће сумњати у своје способности.
Како наћи праву меру?
Деца желе да се стално играју и да се упуштају само у оне активности које им се допадају -дакле функционишу руковођени принципом задовољства. Родитељи су ту да детету наметну принцип реалности: то значи да дете треба да научи да постоје ствари које су пријатне, али штетне, као и да постоје ствари које нису пријатне, али су врло корисне. Дете се увек опире овом учењу, и родитељи некада морају да примене своју моћ. Волели бисмо да наше дете у животу буде што срећније и задовољније, да се не пати и да му у тешким ситуацијама буде што лакше, да у школи нема проблема, да може да бира послове… Али, да би могло тако да живи, морамо га учити да превазиђе и истрпи непријатне тренутке који од њега захтевају труд, напор и упоран рад да би постигло циљеве – што ће му касније када се осамостали доносити и пријатности и омогућити успешан и задовољан живот.
Своје дете припремамо за живот ако га учимо да ради и оне ствари које му нису пријатне. Но, са понављањем неријатне ствари постају мање непријатне и одузимају све мање времена – оне му поступно постају навика. Управо зато, наш циљ у многим случајевимаје помоћи детету да развије неку навику.
Да бисмо детету помогли да развије неку навику морамо бити упорни и доследни, Тек када схвати да никако не може да избегне одређену непријатну активност, дете ће се помирити са њом и прихватитије.
Научимо га да излази на крај са непријатностима.
Захтевајмо да обавља и оне корисне ствари које му не пријају. Ако их добро уради, похвалимо га.
Рецимо му унапред каква ће бити казна ако не уради задатак.
Што раније научимо дете да се подреди нашим захтевима које доживљава као нерпијатне, бољи ће бити однос између нас и детета у будућности.
Забранимо детету оне активности које су пријатне, али су за дете штетне и опасне. Ако прекрши забрану, казнимо га.
Када се питамо шта смемо или морамо да очекујемо од детета, нека нам орјентир буде да можемо, смемо и морамо да очекујемо и оне активности које му не пријају, али су корисне. То је једна од родитељских дужности.
Можда ће вам се свидети и...
Наређујте детету што је могуће мање јер тако отварате простор да ваше дете постане независно и преузме одговорност за своје поступке. Поставите му јасне границе када су у питању безбедност, храна и сан. У свему осталом обезбедите му више слободе избора.
Први дан у вртићу ваше дете може доживети на различите начине. За ваш и његов први дан са нама покушајте да будете припремљени на прави начин.
Упркос дечјим протестима родитељи знају колико је важно да буду доследни и истрајни. До седме године дете ће разумети да га родитељи прихватају и воле чак и када му не испујавају неке жеље или му неко понашање забрањују.